Predsnovlje

Postoje dvije staze kojima se čitalac može spustiti u samu utrobu Mršićeve knjige poezije Predsnovlje. Prva staza vodi preko upoznavanja sa bićem pjesnika, preko susreta sa njegovom senzitivnošću i čulnošću, sa njegovim iskustvima i slutnjama, a njome se stiže do skoro apsolutnog razumijevanja ove zbirke. Ali samo jednog. Koje je nesumnjivo tačno i koje objašnjava zašto je to poezija za one koji čitaju odvažno i sa iskonskom nevinošću, bez prethodnih očekivanja, ali to je i dalje samo jedno razumijevanje. Postoji, međutim, i druga staza. Da bi se išlo njome, nije potrebno znati išta o pjesniku. Štaviše, nužno je ne znati ništa o njemu i prepustiti se samome djelu, tako da, dok se čita, u svemiru postoje samo čitalac i čitano. Ta staza završava u perivoju u kom cvjeta nebrojeno mnogo razumijevanja ove knjige, od kojih je svako tačno, ali na način koji ne isključuje tačnost drugih razumijevanja. Sa svakim novim čitanjem, čitalac je u sebe unio novu knjigu, pa i više od toga. Unio je vlastiti, u početku nesvjesni, dijalog sa samim sobom, jer Mršićevo je Predsnovlje, između ostalog, i knjiga o preispitivanju ontološkog, metafizičkog i transcedentnog aspekta vlastitog bića. U tu svrhu pjesnik iz vlastite utrobe vadi i u svoje pjesme šalje mnoge sebe da bi se tamo suočavali, ne radi suđenja, već radi upoznavanja. Mršić čitaocu ne nudi metodu i tehniku preispitivanja, iskustvo preispitivanja suviše je intimno da bi bilo tranzitivno. Umjesto toga, otkriva mu tajnu da se u potragu za odgovorima na najvažnija pitanja ne ide u svijet, već u sebe. Da li će tragač odgovore i naći, potpuno je irelevanto, čak i ako ih pronađe, u tom času oni više nikakvu vrijednost neće imati. Vrijednost će biti osjećaj da je u Mršićevom Predsnovlju čovjek u vlastitoj kući a lice koje ga posmatra sa ogledala na zidu da nije lice stranca.

~Elis Bektaš

Intervju o knjizi

“Predsnovljem” Srđan Mršić otključava vrata koja čitaoca vode u lavirint čiji su hodnici umjesto kamenom ozidani neuhvatljivim i stalno izmičućim granicama između jave i sna. Mršić u taj lavirint, nastanjen utvarama stvarnosti i iskustva, demonima socijalnih kodeksa i intimnim dramama, ulazi vođen sumnjom i kategoričkom, da izbjegnemo riječ sudbinskom, potrebom za preispitivanjem svakog značenja i svake izvjesnosti, kao jedinim načinom koji nudi makar i najkrhkije nadanje, ali i dalje nadanje, da će se na kraju potrage stići do vlastite re-subjektivizacije i re-ontologizacije vlastitog bića, da će to biće iz lavirinta izaći oslobođeno tereta pristajanja na kompromise sa svijetom.

Čitalac koji se odvaži zakoračiti sa Mršićem u taj lavirint, u njemu možda neće pronaći odgovore na pitanja koja pjesnik postavlja samome sebi, i onom budnom i usnulom i bunovnom sebi, ali će pronaći vlastita pitanja koja će u polutami tog lavirinta pred njim bljesnuti kao kristali ili kao dragulji. Ili kao komadići bezvrijednog zdrobljenog stakla, ali će i dalje bljesnuti i taj je bljesak ono što će iskustvo čitanja “Predsnovlja” učiniti dragocjenim.

~Đorđe Krajišnik

П А Т Е Р

оче који си на небесима
да се свети име твоје
да дође царство твоје
да буде воља твоја
и на земљи као и на небу
хљеб наш насушни дај нам данас
и опрости духове наше

од кристалних нитни
искован је олтар
на подијуму
окупаном воштаницама;
погледните
предсновљем разгара оркестар
у вашу част

а сад брзо значењем
процупните у цитат;
у легенду; у мит;
кад тамо чуда гле
чами иста успавана вода
испод уља клепсидре

мој сте символ вјере — опточена својина сред
старог шумског гробља; немислива појмљивост;
двојина; суверен беспредметног свијета
и
необично ми је задовљство
замолити вас за плес

преблага присности предсновљу се
препустите у једном јединственом тонућу
у маелстром тишине — ослобођено одсуство
облика као у маглено језерце без суза
по чијем дну разбацане почивају све
старозавјетне пакости док ви премда још
сањиви кријепите погледом умилним под
маском спарног силенција у те ноћи невинe
кроз које буднoст одавно не проходи а
поглед је више од позива и пропадамо ничице
у вир кротког спокоја гдје исповијести
ми скаредне брижљиво саслуша а описане
гријехе занавијек опрости и не уводи ме
у искушења нова а избавља од сваке злости

а м е н

*

IVANJSKE VATRE

soba se razlaže na pažljivo
ukrašen cvjetni pejzaž poslije parastosa
godišnja doba su zidovi
po kojima mrtvi žive uramljeni
i dok portret pod kandilom nadima zastore
do uha dopire mješavina zvukova;
napolju neko razgrće snijeg
iz kuhinje dopire žamor ukućana
i cvrkut ptice
zaglavljen u ključaonici

tu temelji još baštine tajnu
o tome ko nas je napustio prvi
i za sobom razastro
raznosmjerni zuj bajalica
o sanjariji ivanjske noći

*

JUTRENJE

korijen mliječne zazubice iz prvotnog
zausta zalogaj tišine uzima. čuvarkuća
s maćuhicom zrca prizore igličaste zore
u dnu prozora a na bolničkoj natkasni
zimnjača jutrenje poje — nepojedena

*

Izbor pesama