Okus kozjeg sira

„Upravo je odnos lepoga i ružnoga, taj nemogući i nemušti dijalog dve nepomirljive kategorije, dodelio radnu polugu kojom je ova zbirka priča utvrdila svoju koherenciju. Negde je ta formalna oštrina izbrušena do samoga hibrisa – Bionova priča dobar je primer – toliko istančanog i tako zahtevnog da je sva laž istorije mogla biti vrednom samo u oku duboko ukopanog lavirinta, gde su bogovi vredeli manje od šture Minotaurove suze.“

~Dragan Čihorić

“Upravo je odnos lepoga i ružnoga, taj nemogući i nemušti dijalog dve nepomirljive kategorije, dodelio radnu polugu kojom je ova zbirka priča utvrdila svoju koherenciju. Negde je ta formalna oštrina izbrušena do samoga hibrisa – Bionova priča dobar je primer – toliko istančanog i tako zahtevnog da je sva laž istorije mogla biti vrednom samo u oku duboko ukopanog lavirinta, gde su bogovi vredeli manje od šture Minotaurove suze.”

~Dragan Čihorić

„Likovi kojima Bektaš posvećuje priče su usamljenici, obuzeti strahom, izopštenici, duhovni lutalice, kroz čije se epizode iz života rezonuje egzistencijalizam vremèna u kojima su postojali, bilo da su ona izmaštana ili povijesna. Sasvim obični, realistični prizori su obogaćeni mitskim, religijskim, filozofskim, čudesnim usporedbama ili, prikladnije, motivima. E. Bektaš nam u ovoj zbirci, ponegdje i razaranjem strukture kratke priče, govori o tome na koje se sve načine priče mogu „pisati“. (…)
Elis Bektaš ovom knjigom pokušava u cijelosti univerzalizirati mitološko, istorijsko i individualno iskustvo, skrećući ih sa uobičajene interpretetivne staze i, k tome, podsjetiti na značaj kratke priče koja je nerijetko i nepravedno skrajnuta zarad sveprisustva romaneskne proze.“

~Ivana Golijanin

Odlomak iz knjige

Pljusak udari početne taktove svoje nadolazeće himne. Nadahnute nevremenom, mušice su divlje plesale po odaji. Pigmalion povede Galateju ka klupi od rezbarene kedrovine, na kojoj se ponekad odmarao. Crni mačor preneražen je posmatrao sićusnu ženu od belokosti kako se gega poput patkice, držeći za ruku kosmatog i premorenog skulptora, odevenog samo u kratku tuniku, ispupčenu do granice pristojnosti. 

Nakit na Galatejinim gležnjevima, zapešćima i vratu zveckao je u ritmu njihovih koraka, čineći tu kratku šetnju svečanom na smešan način. Pigmalion je bio čak umešniji zlatar nego skulptor i njegove su grivne, narukvice i kolajne upravo savršeno pristajale uz Galatejinu nehotičnu ženstvenost.